Naravno, sve krojačke radove obavljala je mama. Zašij rupu, produži, skrati, proširi i suzi. Ovo potonje je bilo rijeđe, al dešavalo se. Sad kad mama nije na dohvat pedale, krojački radovi postali su problem. Nedavno mi je kolegica na poslu napravila neke dorade na radnim hlačama s kojima se već mjesecima patim. Neki dan sam jednu drugu kolegicu pitao može li mi dati iglu i ovu boju konca, a ona meni odgovara da joj donesem jaknu jedan neki drugi dan kad ne bude gužva. Ponovih opet šta želim, a ona izgleda ne kontajući najbolje, opet odgovara da joj donesem jaknu drugi puta. Pametniji popušta.
Kad sam se dočepao igle i konca (dosta drugačije boje) bacio sam se na svoje prvo samostalno šivanje. Tehnički problem je riješen, čičak stoji tamo gdje treba stajati, a tu će i ostati neko vrijeme. Vizualno nije baš naj naj, no nema veze, ne vidi se to kad je jakna zakopčana. Ali sad kad sam to vidio uvećano na fotografiji, ne da nije ispalo naj naj, nego izgleda kao da su se djeca igrala. Vidim da nisam naslijedio šnajderske gene. A mama je na dohvat aviona...
Sumnjam da bi ženidba riješila problem, jer ove mlade danas su niš koristi za ovakve stvari.