Kao što je sudbina ovog bloga da ga zapostavim radi onog drugog, tako i mi imamo neke svoje sudbine. Možda. Valjda. Neću sada razglabati o nekim ozbiljnim sudbinama nego, palo mi nešto na pamet dok sam se tuširao.
Ima tako jedna sjeverna koka koja je nešto kratko mutila jaja sa mnom. I ajd, znam da nema tu ništa posebno, tek malo više od pukog druženja. Nekako ubrzo, sve je to zahladilo, ostala jaja nezamućena. Tuširam se i razmišljam o tome kako su se dešavali sve neki glupavi i neobjašnjivi spletovi spletova koji su taj odnos činili sve praznijim, čak i prije nego je postao puniji.
Posljednji slučaj započeo je slučajnim poslijepodnevnim susretom. Nismo se vidjeli već neko vrijeme, pa smo dogovorili ispijanje kave u njenim odajama. Rekao sam se da ću se najaviti telefonom. Kasnije kada sam zvao, javila mi se sekretarica pa sam poslao poruku da dolazim za deset minuta. Devet minuta kasnije kucao sam na vratima, ali iza vrata ni muha da mi mahne krilom. Ništa. Tajac. Hmh.... Okrenuo sam se i otišao.
Pola sata kasnije, zvala je i objasnila da je spavala. Zvučala je kao da se upravo probudila, znači valjda ne laže. Interesantno je bilo kako je sudbina baš u trenutku njenog pozivanja zaposlila moje ruke prebacivanjem nekog tereta tako da dugo nisam mogao odgovoriti na poziv. Bila je uporna pa sam ipak stigao. Zeznuli smo sudbinu makar malo.
Slučaj prije bio je dogovor da dođem do jezera, družit ćemo se, ona će sigurno biti tamo. Kada sam navratio do jezera nije je bilo, no pronašao sam je malo dalje. Nekoliko trenutaka kasnije otišli smo do jezera zajedno sa još jednom žilavom kokom. Nih dvije su se kratko okupale u ledenoj vodi i - otišle. Ostali smo sami, sudbina i ja. Ona je jednostavno otišla.
Na kraju svega, kada zbrojim dva i dva (pet), mislim da mi sudbina govori da izbjegavam koku, jer mogao bi neprimijetiti neku drugu super koku koja će mi promaknuti ispred nosa. Sudbino moja, reci ti toj koki da kokodakne malo glasnije, neka se ne srami.
